"Quod licet bovi, non licet Iovi... i obrnuto

16.02.2018.

Карневалска прича из Степинчеве шајкаче

Дошао ми ноћас Предраг Луцић у сан, да ми исприповиједа један фашистички виц, за који ми рече да је испао из Степинчеве шајкаче. (Ово, са Степинчевом шајкачом, сам морао да одгуглам, што и вама препоручујем, али тек након што одслушате причу до краја.) Има Дује тај обичај. У задњих мјесец дана, често ми улази у снове, сатире ме причама са оног свијета. А синоћња прича, то јест гнусни фашистички виц, који обавезно треба читати у сједећем или лежећем положају, иде овако: Побиједио Жељко Комшић, по трећи пут, на изборима за хрватског члана предсједништва БиХ. (претходна реченица по некима је виц сама по себи, али немојте ниђе ићи, него останите са мном и у наставку овог гнусног фашистичког вица, који ће увриједити све и свакога, и који вам намјеравам у цијелости препричати.) Значи, побиједио Жељко, положио заклетву, и засјео у добро му знану фотељу. Све је указивало на то да ће трећи мандат проћи као прва два. У скијању, набијању пензијске основице, и осталим рахатлуцима. Али, не да шејтан мира! Пробуди се у њему, под старе дане, жеља да упозна те људе, све те народе, који за њега нису гласали. Зовне возача, и рече му: “Зете, идемо у Херцеговину!” Возач се збуни, зној га обли, поче се вадит. Те истекао му пасош. Те нема визу. Те поскупило гориво. Те: "Шефе, ако ти је стало да упознаш неког Хрвата, што ми не би мало до Хрватске?" Те нема аута, она друга два члана предсједништва све покрали. Те ово, те оно. Пресијече га Жељко, одлучан да коначно сазна има ли живота ван главнога нам града: “Немој ме лагат, видио сам испред оног владиног Голфа што сам га својевремено посудио oној невладиној организацији. Реуфу, и оном крупном, што ми није ништа.” “Али предсједниче, то је малецко ауто, није за…” “Ма шта мало!? Кад је могло цијелу годину бесплатно возат оноликог Суљагића по цијелој Њемачкој, моћи ће и мене један дан по Херцеговини. Ја сам чуо да та Херцеговина уопште није велика колико Санел Мушовић говори. Сигурно се може од Мариндвора до Горажда са мање од 100 литара дизела.” “Шефе, Горажде је у Босни.” “Шта ме исправљаш? Све је то исто, чим није Сарајево.” Сједоше они у Голфа, скије на галерију, и правац ка тајанственој земљи на југу. Кад стигоше у Широки, окупи се силан свијет око њих. Већег чуда не виђоше очи западнохерцеговачке, још од 24. липња 1981. У неке од назочних силан се страх увуче. “Па има ли више ишта свето!?”, узвикнуше неки, у чуду и невјерици. “Шта је сљедеће? Указивање фискалне касе У Међугорју!? Пуј, пуј, пуј, Боже, саклони и спаси, да се не досјете Власи!” Ипак, неки од њих надвладаше своју зебњу, те позваше ненадане госте у оближњу кавану. Возачу се није излазило из аутомобиле, али га бошњачки члан предсједништва из реда хрватског народа некако наговори. “Хајде болан, излази, шта си се преп’о. Ови овдје су добри Хрвати, није ти ово Чапљина.” Сједоше они U кавану. Развезаше се језици уз домаће мезе и ракију, створи се срдачно озрачје. Запјеваше, углас. Прво, једну домаћу: “Оче наш, који јеси Мерцедес ми донеси Лимузину тамне боје Па да славим име твоје У име Оца, Духа, Сина Биће света та машина Још те само молим Боже Додај сједишта од Коже” (Ко је пратио радњу, било му је већ након уводне реченице јасно да ће Кожо, кад-тад, ускочити у фабулу) Потом, једну страну: “Пош'о Ваха од Бријега до брега... однијео Жељу на табуту”, која се пјева карактеристичним нагласком навијача Рођених, на дан 24. свибња 1981. године, не вријеђајући, притом, ничија вјерска осјећања. Кренуше свакојаке шале и пошалице: “Жељко, чини се да си пристојан човјек, можеш пристојно и попит, још да ти дамо каквог Мерцедеса, могли бисмо те примит U наше.” Жељко се збуни: “Селвере, откуд ти у Широком!?” Домаћин: “А, јесам ли ти рек’о да је лоза врхунска? Три попијеш, и све ти bude до Робота ravno.” “ХА, ХА, ХЗ-ХБ, ХНС, ХА, ХА!”, назочни се на то слатко насмијаше. “Нек комшији цркне Милорад!”, добаци један, испод стола. Vjerovatno ste primjetili da је ova gnusna, fašistička, priča prilično izmakla kontroli. Pojavljuju se, gotovo sa neba padaju, besmisleni, ničim izazvani likovi, čije prisustvo i značenje ni sugovornici Krešimirа Mišakа ne bi mogli objasniti. Kako da ih, onda, objasni skromni pisac ovih redova? Ali, bože moj. Dok je svijeta i vjeka, dok je trave domaćice, i domaće travarice, na taj način se liske odmotavaju, a džointi zamotavaju, u zemlji Hercegovoj, zapadno od Neretve. Вријеме је да се вратимо друштву U кавани. Паде мрак, и по обичају, сви uсташе. Најстарији међу њима проговори: “Прецјениче, сад кад смо се упознали и зближили, вријеме је да поставим главно питање, које нас, U начелу, дубоко притишће. Јесмо ли ми, назочни, спремни рећи да ћеш почети да се залажеш за интересе Хрвата U Херцег-Босни, то јест у Босни и Херцеговини, или како већ ви то ваше у Сарајеву зовете?” “Наравно да сте spremni... Хик! Ако нисте... хик... спремте се, спремте... јел ова била добра, а? Хик!” “Пусти шалу, можеш ли ти то нама обећати?” “Обећавам, 100%!" "Закуни се!" "Алаха ми!” Јесте ли видјели, шта све неће испаст из Степинчеве шајкаче? Тако испаде и ова Карађорђева звезда, којом је регент Александар одликовао натпоручника Алојзија Степинца за његово драговољно учешће у српској војсци на солунском фронту, 1918. године.

Corto Maltese
<< 02/2018 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
25262728


Nisam sklon tradicionalnom moralu i trudim se da slijedim samo svoj instinkt i tri nepisana pravila:












Spolni saradnici:

A ako želite da postanete intimni a ostanete anonimni onda :

Svaki početak je smiješan:


BROJAČ POSJETA KOJI LAŽE, ALI PRECIZNO
Milion, dva i još 322283 pride

Powered by Blogger.ba